М АТИ Ц А СРПСК А ОДЕЉЕЊЕ ЗА ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ ЗБОРНИК М АТИ Ц Е СРПСК Е ЗА ИСТОРИЈУ 99 M ATICA SR PSK A DEPA RTMENT OF SOCI A L SCIENCES PROCEEDI NGS OF M ATICA SR PSK A FOR HISTORY Покренут 1970. године До 28. свеске (1983) часопис је носио назив Зборник за историју Главни уредници Академик Славко ГАВРИЛОВИЋ (1970–2004) Академик Милош БЛАГОЈЕВИЋ (2005–2012) Проф. др Војин ДАБИЋ (2013–2017) Др Петар В. КРЕСТИЋ (2018–) Уредништво Др Габор АГОШТОН, Вашингтон, САД Др Максим Јурјевич АНИСИМОВ, Москва, Русија Др Ђорђе БУБАЛО, заменик главног и одговорног уредника, Београд Др Росица ГРАДЕВА, Софија, Бугарска Др Петар В. КРЕСТИЋ, Београд Др Иван ЛАКОВИЋ, Подгорица, Црна Гора Др Ненад ЛЕМАЈИЋ, Нови Сад Др Александра НОВАКОВ, Нови Сад Др Мира РАДОЈЕВИЋ, Београд Др Срђан РУДИЋ, Београд Др Александар ФОТИЋ, Београд Др Андреј Леонидович ШЕМЈАКИН, Москва, Русија Др Биљана ШИМУНОВИЋ БЕШЛИН, Нови Сад Др Небојша ШУЛЕТИЋ, Београд Секретар уредништва Владимир М. НИКОЛИЋ Главни и одговорни уредник Д р П е т а р В. К Р Е С Т И Ћ Copyright © Матица српска, Нови Сад, 2019. ISSN 0352–5716 | UDC 93/99(05) ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 99 (1/2019) НОВИ САД 2019 САДРЖАЈ / CONTENTS ЧЛАНЦИ и РАСПРАВЕ ARTICLES and TREATISES Александар Д. Иванов УБИСТВО ДМИТРА ЈАКШИЋА У СМЕДЕРЕВУ 7–19 Aleksandar D. Ivanov MURDER OF DMITAR JAKŠIĆ IN SMEDEREVO Владан С. Гавриловић Vladan S. Gavrilović МИГРАЦИЈЕ СРПСКОГ MIGRATION OF SERBIAN СТАНОВНИШТВА У БАНАТ POPULATION IN BANAT DURING У ВРЕМЕ АУСТРО-ТУРСКОГ THE AUSTRO-TURKISH WAR РАТА 1737–1739. 1737–1739 21–29 Зоран Мишковић Zoran Mišković ЗАДУЖБИНЕ КАО ФАКТОР ENDOWMENTS AS A FACTOR ОЧУВАЊA НАЦИОНАЛНОГ IN CONSERVATION OF SERBIAN ИДЕНТИТЕТА СРБА У ОСИЈЕКУ NATIONAL IDENTITY IN OSIJEK 31–71 Душан М. Илијин Dušan М. Ilijin ЕКОНОМСКО-ФИНАНСИЈСКА ECONOMIC-FINANCIAL ПОЗАДИНА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ BACKROUND OF YUGOSLAVIA’S НЕПОТПИСИВАЊА УГОВОРА DECISION NOT TO SIGN THE PEACE О МИРУ СА АУСТРИЈОМ У TREATY WITH AUSTRIA IN СЕПТЕМБРУ И НОВЕМБРУ 1919. SEPTEMBER AND NOVEMBER 1919 73–84 ГРАЂА MATERIALS Александар Животић, Aleksandar Životić, Маријана Мраовић, Марко Милетић Marijana Mraović, Marko Miletić СРПСКИ ВОЈНИ ГУБИЦИ 1914. SERBIAN WAR LOSSES IN 1914 Прилог истраживању A contribution to a research 85–105 Василије Ђ. Крестић Vasilije Đ. Krestić ДВА ПИСМА НАШИХ ИСТОРИЧАРА TWO LETTERS OF OUR HISTORIANS 107–118 ПРИКАЗИ и БЕЛЕШКЕ REVIEWS and NOTES Марија Андрић ЗАРОБЉЕНИЦИ НА МЕДИТЕРАНУ ИЗМЕЂУ ПРЕГОВАРАЊА И СЛОБОДЕ (D. Hershenzon, The Captive Sea: Slavery, Communication, and Commerce in Early Modern Spain and the Mediterranean, University of Pennsylvania Press, 2018, x + 289 pp.) 119–122 Александра С. Человски ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ СРПСКЕ КУЛТУРЕ И НОВИ ПОГЛЕД НА СРПСКО-РУСКЕ ОДНОСЕ У XVIII ВЕКУ (Владимир Симић, Романови и Срби. Рецепција слике руских владара у уметности XVIII века, Галерија Матице српске: Матица српска, Нови Сад 2018, 246 стр.) 123–124 Урош Татић БАЛКАНСКО ЛИЦЕ МАРИЈАНЕ (Биљана Стојић, Француска и балкански ратови (1912–1913), Историјски институт Београд, Београд 2017, 498 стр.) 125–132 Јелена Зеленовић ЋУТАЊУ ЈЕ ДОШАО КРАЈ (Гордана Стојаковић, Савка Суботић (1834–1918). Жена која није ништа прећутала, Академска књига, Нови Сад 2018, 261 стр.) 133–135 Владимир Николић АУТОРИ У ОВОМ БРОЈУ / AUTHORS IN THIS ISSUE 137–140 РЕГИСТАР / REGISTER 141–149 РЕЦЕНЗЕНТИ РАДОВА У 2018. ГОДИНИ / REVIEWERS OF PAPERS IN 2018 151 ПОЛИТИКА УРЕДНИШТВА / EDITORIAL POLICY 153–162 УПУТСТВО ЗА АУТОРЕ / INSTRUCTION TO AUTHORS 163–168 ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ 169 UDC 314.15(497.113 Banat)”1737/1739” ОРИГИНАЛНИ НАУЧНИ РАД П р о ф . д р В л а д а н С . ГА В Р И Л О В И Ћ 1 Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет Нови Сад, Србија МИ ГРА ЦИ ЈЕ СРПСКОГ СТА НОВНИ ШТВА У БА НАТ У ВРЕМЕ АУСТРО-ТУРСКОГ РАТА 1737–1739. СА ЖЕТАК: Банат је још од најранијих времена био насељен српским и румунским становништвом, које је до краја XVIII века имало одређену етничку границу – Срби су насељавали, већином, западни (низијски) а Румуни источни (планински) део Баната. Већих нетрпељивости између двају народа није би ло. Ми грације народа би ле су стал не, појачане повременим ратови ма и болестима. Једна таква, већа миграција захватила је српски народ у Банату, у време Аустро-турског рата 1737–1739. године, када је у Банат мигрирао део становништва из Србије, која се поново нашла под турском влашћу после кратке аустријске управе (1718–1739). Међу избеглим становништвом из Србије било је и свештенство манастира Винче, које се настанило у банатском, српском, православном манастиру Бездину. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Банат, Срби, Ру муни, миграције у XVIII веку Срби се, уз Мађаре и посебно Румуне, помињу као аутохтони становници Баната, још од најранијих историјских времена. У време средњовековне угарске државе, у више наврата има ли су веома важну историјску улогу.2 Положај Срба у Банату и свих дру гих православних, превасходно Румуна) изненада се погоршао 1309. године, доношењем драконских закона на скупу католичких епископа у Пожуну о забрани бракова између католика и православних.3 Најтеже гоњење православних уследило је за време владе Лајоша Великог. Он је енергично помагао фрањевце, који су вршили највеће прогоне Е-адреса: gavra1@yahoo.com Срби се помињу још од борби првих Арпадови ћа (Коломана и Алмаша). Њихов утицај био је нарочито изражен за време Белоша, који је управљао земљом у име ма лолетног кра ља Гејзе II (1141–1161). Белош је, иначе, био син српског великог жу пана Уроша, а брат Јелене, кра љеве (Гејзине) мајке. Такође, Срби су би ли значајан фактор и у време владавине угарског краља Беле III (1173–1196), нарочито када је он заједно са српским великим жупаном Стефаном Немањом ратовао против Византије (Радослав Грујић, „Ду ховни живот”, Војво­ дина, I, Нови Сад 1939, 335–336; Душан Ј. Поповић, Срби у Банату до краја осамнаестог века, Београд 1955, 24–25). 3 Д. Ј. Поповић, н.д., 25. 1 2 22 управо у Банату.4 На летима Ту рака на Балкан питање вере потиснуто је у други план, што је умногоме помогло да се православно становништво одржи у Банату, а под Турцима, избегавањем мађарског и другог католичког становништва, да постану и најдоминантнија скупина. Отприлике, негде до краја XVI века створила се и одређена етничка граница између Срба и Румуна у Банату. Према речима једног путописца из 1584. у Банату ко жели да упозна Румуне треба ло би да крене од Лу гоша и Карансебеша према истоку, а ко жели да упозна Србе треба да крене од Темишвара према западу. Према његовим да љим наводима, крајеви између Арада и Темишвара на истоку, као и крај између Лугоша и Карансебеша на западу има ли су измешано српско и румунско становништво.5 На основу тога низијски Банат се и у мађарским изворима од турских времена називао Србијом (Racsorsag, Racsvillag) а планински (румунски) односно источни Банат извори бележе као Влашадију (Olahsag)6. Овакви, мање-више неизмењени етнички односи остали су у Банату све време турске и добрим делом аустријске владавине тим простором. Наиме, према првим пописима аустријских власти у Банату су око 1720. живели само Срби и Румуни. Срби су живели у низијским деловима Баната оивичени река ма Ду на вом, Тисом и Мори шем, док су Ру му ни жи вели го тово искљу чиво у планинским, односно источним банатским областима.7 Аустро-турски рат, који је трајао од 1737. до 1739. године, донео је небројено много невоља банатском становништву (најезда Турака, кугу), нова миграциона кретања, али није изменио раније створену етничку структу ру и распоред српског и румунског становништва унутар Баната.8 У рат против Ту рака средином ју на 1737. године Аустрија је ушла с великим надама, а из њега изашла поражена и поту чена.9 Непосредно пред припрему ратних дејстава Аустрија је била додатно ослабљена смрћу истакну4 Фра њевци су 1366. приси ли ли пра вославне у Ли пови да се од рек ну својих „шизматичких” свештеника и да приме „гркоунијатске” свештенике. Фрањевци су, у почетку, има ли великих успеха у томе у готово целој Чанадској бискупији, али, према свему судећи, ови потези били су кратког даха. Један спис из тога времена напомиње да су се Срби у Липови и Темишвару, који су већ били прешли у католичку веру, побунили и вратили у своју (шизматичку) веру и поста ли „гори него што су би ли” (Радослав Грујић, н.д., 326; Д. Ј. Поповић, н.д., 25). 5 Исто, 35. 6 Исто, 36. 7 Исто, 50. 8 Исто, 56. 9 Рат између Аустрије и Турске, за почет 1737. иза зван је су кобом Русије и Турске из 1736. године. Како је Аустрија би ла везана савезништвом с Русијом, према уговору из 1726, ушла је у рат на страни Русије. Према заједничком пројекту с Русијом од 6. августа 1736. Аустрија је треба ло да освоји Босну, Албанију до ушћа Дрима, Влашку до Браиле и Молдавију до реке Прут. Русија је, наравно, према уговору има ла од решене ру ке према Истанбулу и дру гим, европским деловима Турске. Планом царског, аустријског двора треба ло је прво освојити Ниш и Видин, па заокру жити турске снаге у Босни. Рат је завршен 1739. потпу ним пора зом Аустрије и поврат ком целе Србије са Београ дом у турски посед (Ми та Костић, „Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Ту рака 1737–1739. и сеоба у Угарску”, Гласник Скопског научног друштва, VII–VIII (1930), 208–209; Ду шан Ј. Поповић, Србија и Београд, од Пожаревачког до Београдског мира (1718–1739), Београд 1950, 380–381; Горан Васин, Србија од Пожаревачког до Београдског мира, одбрањен дипломски рад на Филозофском факултету у Новом Саду, 2004. (ру копис); Дејан Микавица, Владан Гавриловић, Горан Васин, Знаменита документа за историју српског народа 1538–1918, Нови Сад 2007, 56–66. 23 тог и прослављеног војсковође Еугена (Евгенија) Савојског 21. априла 1736. године.10 Србима, који су умногоме помогли ратне операције Аустрије на Балкану, преоста ло је у таквој ситуацији или да се врате у турско ропство, или да крену у ново избеглиштво. Рату су претходили тајни преговори вођени већ почетком пролећа 1737. с првацима Српске цркве, као и с првацима католичких Арбанаса, њиховог племена Климената, за подизање општенародног устанка против Ту рака.11 Колико је Аустрија полагала на припреме за будући поход сведочи и то што је Дворски ратни савет крајем априла 1737. још једном подсетио команданта царске војске у Краљевини Србији, пуковника Шнапера, да охрабрује хришћане који из Турске желе да пређу под Аустрију, у којој ће им бити осигу ран „умерен третман”12. Аустријска војска и српска милиција, потпомогнута српским устаницима, у прва три месеца рата (који је Турској објављен 15. јуна) успешно су наступа ли у свим правцима. Заузети су Ниш и Ужице, продрло се у Стари Влах и да ље на југ и југозапад.13 Ипак, већ крајем августа исте године (1737) даљи продори су заустављени, прешло се у дефанзиву, у којој су царске трупе оста ле, углавном, све до краја рата.14 Почетком октобра дошло је до повлачења у Западној Србији, а средином октобра и до капитулације дела царских јединица код Ниша, што је довело до панике међу Србима и Климентама, и условило повлачење тог дела становништва према Сави и Дунаву, нарочито према Београду. Крајем новембра војска из Западне Србије у потпуности се повукла у Срем на зимовање, а с њом су, пока за ло се за трајно, прешле и јединице србијанске (српске) милиције15 и Клименте, сваки под својим командантима.16 Патријарх Арсеније IV Шакабента са епископатом напустио је Београд а потом је поткрај децембра стигао у Беч, у којем је провео целу зиму и пролеће у очекивању да ће се следеће, 1738. године вратити повољније ратне околности по Аустрију. Но, до тога није дошло па су и 1738. и 1739. година 10 Бран ко Бешлин, Евгеније Савојски и његово доба, Нови Сад 2014, 590–593. 11 Мита Костић, н.д., 235; Рајко Веселиновић, „Србија под аустријском влашћу 1718–1739”, Историја српског народа, књ. IV/1, Београд 2000, 106–146. 12 Мирко Ми тровић, Подаци о Србији у протоколи ма Дворског рат ног саве та у Бечу (1717–1740), Споменик СА НУ, Одељење дру штвених нау ка, 6, Београд 1988, 229. 13 У Старом Влаху устанак је у садејству с царском војском поди гао старовлашки кнез Атанасије Рашковић. Када је царска војска заузела Ниш крајем јула 1737. Рашковић је са својим јединицама (1.500 наору жаних људи) заузео Нови Па зар. Међутим, ситуација је на јесен 1737. поста ла критична по српску страну а Турци су вратили Ниш и Нови Па зар, па се кнез Атанасије Рашковић морао одлучити на повлачење с царском војском према Београду, а потом у зиму 1737/38. и на прелазак у Срем на аустријску страну (Војислав Суботић, Кнезови Рашковићи у историји Срба, passim, Београд 2001; Небојша Пе тровић, Стари Влах – поли­ тичка историја, passim, Нови Сад 2002). 14 Царска војска је 4. августа 1737. дожи вела катастрофа лан пораз код Бање Лу ке, који се пока зао судбоносним за да љи ток рата. 15 Срета Пецињачки, „Подаци о уређењу србијанске ми лиције у 1728/29. години”, Збор­ ник радова Народног музеја, Чачак, VII (1976), 149–186; Вла дан Гаври ловић, „Подаци из 1737. године о народној ми лицији у Кра љевини Србији”, Историјски часопис, XLVII (2002), 249–262. 16 Ми ли цију је водио Вук Иса ковић а Кли мен те Ата насије Ра шковић. 24 би ле у знаку узмицања царске војске (ћесареваца), сталног пустошења од стране Ту рака, одвођења становништва у робље и потпуног очајања у народу, који је у свом бегу би ло све бли же Београду и поновној миграцији преко Саве и Дунава, за спашавање голог живота. Најзад, 23. априла 1739. у Бици код Гроцке Аустријанци су потпуно поражени. После тога наступили су ми ровни преговори закљу чени Београдским ми ром, који је донео, између осталог, напуштање Београда од стране Аустрије и покренуо завршну сеобу Срба у Аустријску царевину.17 У последњој фа зи рата у Београду и његовој тврђави „затекло се мноштво избеглица”, које су лађама и чамцима прела зиле на аустријску страну. Из Београда и дру гих већих места, затим из Босне и Влашке, доста Срба и сви Немци спас су потражили у емиграцији на аустријској територији.18 О тој сеоби летописац савременик записао је како с патријархом Арсенијем IV Шакабентом: „приђе многи народ христијански и вселише сва во Срем, и многи збегови бише по подлужију; а ини се терговци преселише у Ша нац вара дински. Тогде Кли мен та ни многи при ђоше у Срем и та мо возгдњездишсја”.19 Такође, о тим тешким и мукотрпним данима за српски народ, који је између оста лог морао да се бори и с надола зећом кугом, раванички ка луђер забележио је следеће: „Постиже нас праведни гнев божји и посла преблаги бог ку гу, напраснују смрт и болезан на народ и державу цесарску, и најпре поче морити у Темишвару и по Банату, по том прииде у Бачку и потом прииде у шанац варадински [Нови Сад] новембра 1-го сего года више именоватог; и отуду преиде у Карловце и отуду у Лединце 17-ог сего года...”20 Век и по касније, историчар Јохан Хајнрих Швикер констатовао је да је патријарх Арсеније IV средином септембра 1737, са својом духовном пратњом и „знатном масом” албанских и српских бегунаца стигао у Београд, да би после губитка те Тврђаве и целе Србије, са царском војском прешао на аустријску територију, јер су Турци „хтели да га живог спа ле”. С патријархом су избегли „и бројни други емигранти световног ста лежа”, посебно из реда српских трговаца „који су под аустријском влашћу дошли до благостања и исељавање претпоставили животу под турском влашћу”. Они су отишли у Рацки град (потоњи Нови Сад), Осијек и друга места (укључивши и Будим). Истовремено су се ту нашли и „многи Срби из Босанске Посавине и аустријске Влашке, а с њима и Бугари и други, који се населише у Сремску војну границу и Банат”.21 17 Турци су у Београд ушли без борбе 6. августа 1739. О томе сведочи и један за пис у ру кописној књизи манасти ра Кру шедола: „Знаменују что јако везир Хаиван Мех мед паша прими на 1739 года ауг[уста] 6 дне в недељу славнии главу Сервии Белград” (Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. 2, Београд 1983 (пон. изд), бр. док. 2788; Мита Костић, н.д., 227–232; Рајко Веселиновић, н.д., 106–146; Дејан Микавица, Владан Гавриловић, Горан Васин, н.д., 56–66. 18 Рајко Весели новић, н.д., 140. 19 Љубомир Стојановић, „Српски родослови и ле тописи”, Гласник српског ученог дру­ штва, 53 (1883), 137. 20 Ми лорад Па нић Су реп, Кад су живи завиде ли мртви ма, Београд 1963, 156–157. 21 Прве бу гарске, у овом слу чају католич ке породи це су се бежећи испред Ту ра ка насели ле 1723. године у Вингу, а затим је 1737. из Ма ле Влашке под вођством никопољског епископа Станиславића досељено око 300 породица у Старо Бешеново, Санад и Вингу, где су 25 Ако се сагледају извори који директно говоре о Сеоби и њеним последицама, они говоре о „множини”, односно о „великој множини” избеглог српског народа 1737–1739, али не наводе никакав одређенији број, па на то питање до данас нема поузданог одговора. Кад је патријарх Шакабента боравио у Бечу, заносио се мишљу о стварању посебног одреда српске војске од 8.000 људи. Колико је то био пуст сан, а патријарх некад и контрадикторан, најбоље сведочи његово писмо из 1738. у којем наводи да је с њим из Турске прешло око 2.000 војно способних лица, која би требало наоружати и опскрбити да се не би разбежала. У ову бројку убрајао је и оне припаднике српских јединица који су се налазили у Банату под својим командантима, а који су с њим избегли из Турске.22 Сви они треба ло је са „вагабундима” из Београда да се сврстају у редове његове српске милиције, али се све завршило неуспехом.23 Почетком 1738. патријарх се из Беча обратио руској царици Ани Ивановној, тужећи се на „ту рецко тирјанство [...] страх и му читељство”. При томе је навео да је око 12.000 Срба, оба пола, с њим пребегло у Аустрију, док су многи дру ги побијени или одведени у турско робље.24 Такође, податак вредан пажње о броју избеглица на ла зи се у представци коју је марта 1738. године принцу Штефану Францу Лотариншком, коман данту аустријске царске војске, упутио дотадашњи рашки митрополит Јефтимије Дамјановић, који каже да је у Аустрију пребегао са шест свештеника и 6.000 душа, од којих у току девет месеци „од глади и хладноће многи помреше, а они који су остали очекују исту смрт”.25 * * * Историчар Мита Костић констатовао је да је становништво из Србије осим у Срему пресељавано и у Банат, где је насељавање „глатко” спроведено па су се избеглице „брзо утопиле у домаће становништво”, иако су „много страда ле од ма ларије”.26 Према истраживањима историчара Баната XVIII века, Срете Пецињачког, у Банат је избегла и једна чета србијанске народне милиције под капетаном Рашковићем, чији су делови од 1739. до 1747. били распоређени у Делиблату (45 хајдука), Гају (36 војника, један подофицир и један поручник), Ковину (32), Омољици (14), Плочици (13) и Старчеву (16) војника.27 Део граничара од цара Карла VI добили привилегије и били ослобођени пореза, кулука и уконачења војске (Јохан Хајнрих Швикер, Политичка историја Срба у Угарској, Нови Сад 1998, 72; Борислав Јанкулов, Преглед колони зације Војводине у XVIII и XIX веку, Нови Сад – Панчево 2003, 51). 22 То су би ли ка пе тан Мил ка Јова новић – При штевски, Вук Јова новић – Курвин градски и Стојан Белоградчић. Патријарх осим њих помиње и капе тана Грују Те товца, који се са својим хусарима прикљу чио царској војсци у Банату (Архив СА НУ у Сремским Карловцима, Патријаршијско-митрополијски = АСА НУК, ПМА. Фонд А, 534–536, 538–539/1739) 23 АСА НУК, ПМА, „А”, 535–536, 538–539/1739. 24 Полиֳические и кульֳурные оֳноֵения России с юֱославянскими землями в XVIII в., Москва 1984, 98–99. 25 Исто, 104. 26 М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса, 227–232. 27 Сре та Пеци њач ки, Панчевачки дистрикт (1717–1773), Нови Сад 1985, 108, 118, 158, 182, 248. 26 из Тимочке Крајине и Браничева прешао је 1738. у околину Банатске Паланке, где су, као и раније, оста ли у статусу „милиционара”.28 Изгледа да би се са овим пресељењем у везу могло довести и предање које говори о насељавању Омољице, Брестовца, Старчева и Плочице, према коме су „Срби из Сервије, из Омоља, пребегли од Турака у негдашње Старо Село, које су назвали Омољица и живели у земуницама”.29 У Старчево су поред Рашковићевих „милитара” дошле и избеглице од Пећи, Ђаковице, Новог Па зара, Рашке, па чак и дела Босне, што се према живој традицији догоди ло у време патријарха Арсенија Шакабенте.30 За његово време традиција везује и досељавање избеглица из Србије у село Црепају.31 Такође, део избегличког та ласа из Србије у ово време населио је Меленце32, Панчево33, док се за Крушчицу изричито каже да је у њу досељено „више родова” из Јагодине и Црне Горе, од којих и неки у време патријарха Арсенија Шакабенте.34 За становнике Црвене Цркве предање каже да су сви дошли „из прека”, односно да је првих „40 нумери” досељено из Браничева у Србији.35 За Србе у Белој Цркви, прота Рафаило Милошевић (између 1815. и 1830) записао је како су „1749. љета наши Славено-сербски житељи коториј неки из Сербије, њени из Булгарије, неки пак, из саме Цесарије [Аустрије] у хатару близ’ Бјелија Церкви на пустари зовомој Су хаји на поселеније пришли” и дуго живели у лошим кућама, без цркве, свештеника и школе, да би се тек 1751. преселили у Белу Цркву.36 За село Гај у традицији се наводи да се одређени број становника у њега доселило „из Сервије”37, а у историографији се констатује да се од 1739. број домаћинстава „нагло повећао, највероватније избеглицама из Србије”38. У Велики Гај, према предању, становништво се доселило из Црне Баре у Србији, посебно из рода Бакића, који су се населили у део села по њима назван „Бакића крај”39. Нажа лост, није наведено време када се то десило, али на основу забележених миграција из Србије у суседна банатска места, може 28 Сре та Пеци њач ки, Граничарска насе ља Бана та (1773–1810), I том (А–Ј), Нови Сад 1982, 9–10, 28. 29 Јован Ердељановић, Банат, насе ља и становништво, Нови Сад 1992. (пон. издање), 155–156. 30 Исто, 204–205. 31 Исто, 229–230. 32 Исто, 314. 33 О досеља ва њу Срба из Срби је у Пан чево по тврђу је својим ис тра жи ва њи ма и истори чар Ду шан Ј. Поповић, према којем су се „после па да Београ да 1739. многи Београ ђа ни насели ли у Пан чеву. Та ко је забележено 1767. годи не да су чак три та мошња свештени ка би ла пореклом из Срби је – Јован Су јански из Пара ћи на, Јован Бркић из Креџби на ца и Јован Пе тровић из Бе огра да” (Д. Ј. Поповић, Ср би у Ба на ту, 140; Ј. Ерде ља новић, н.д., 166). 34 Ј. Ердеља новић, н.д., 133–135. 35 Исто, 224–226. 36 Славко Гаври ловић, „Хрони ка о Срби ма у Белој Цркви XVI II и XIX века”, Зборник Матице српске за историју, 2 (1970), 92–93. 37 Ј. Ердеља новић, н.д., 71–72. 38 С. Пеци њач ки, Панчевачки дистрикт, 108. 39 Ј. Ердеља новић, н.д., 61. 27 се претпоставити да се то највероватније одигра ло у време Аустро-турског рата 1737–1739. године.40 За село Добрицу историјски извор наводи да су у њега 1744. насељене неке породице из „Турске” (Србије)41, док се у предању прецизира да је реч о избеглицама које су 1739. дошле из Пожаревца и од Ужица.42 За село Плочицу утврђено је да је насељено после рата 1737–1739. становништво „већим делом из Србије”43, док се становништво села Дубовца готово удвостручило српским становништвом у том периоду.44 У погледу Делиблата забележено је да је оно после рата 1737–1739. поново насељено Србима из Ерча и Ритопека, од којих су се 1745. неки вратили у Србију 45. Панчево, као средиште истоименог коморског округа (дистрикта), како и због свог положаја, било је стална или успутна станица избеглицама које су се слива ле у Београд, из готово свих места у Србији.46 Велики број избеглица бележен је и у Ковину у који су „стиза ли бежунари из Смедерева и дубље из Србије”.47 Такође, у Сaкулама је порастао број становника – у њима је 1753. забележено нових 12 пореских глава (породица), односно избеглица којима су истекле године имунитета од ослобађања од дажбина, па су поста ли порески обвезници.48 Забележено је и незадовољство избеглица првобитним смештајем, избеглих у рату 1737–1739, посебно у неким деловима Панчевачког окру га, који су упутили захтев да буду пресељени у нека дру га насеља. То се наслућује из наређења Банатске земаљске управе из 1744, упућеног Управи Панчевачког округа „да тамо налазеће се србијанске фамилије упути у Јарковац, ради насељавања, пошто и они то сами желе” 49. Једно дру го наређење, готово истим речима, упућено је поткрај априла исте године (1744) ради насељавања избеглих Србијанаца у село Томашевац, што је одмах и учињено.50 Слично је би ло и са избеглицама које су стално насељење затражи ле у Иланџи и Јабуци.51 У погледу села Парте предање говори да је првих његових седам породица дошло од Пећи,52 да се 60 избегличких породица из Србије настанило око манастира Месића. Извори бележе да је чак 86 породица, већином из Србије, од једном добегло у село Кусић, али нам није познато у које време.53 40 Тако се за Србе у Вели ком Среди шту ка же да су дошли „от Смеде рева”. Исто вреди и за Србе у Идвору, за које се наводи да су пребегли из Старе Србије. Становници Избишта су пореклом из Старе Србије, Босне и Хрватске (Ј. Ердељановић, н.д., 63, 97, 105). 41 С. Пеци њач ки, Панчевачки дистрикт, 108. 42 Ј. Ердеља новић, н.д., 78–79. 43 С. Пеци њач ки, Панчевачки дистрикт, 248. 44 Исто, 131. 45 Исто, 118. 46 Исто, 118. 47 Исто, 285. 48 Исто, 142, 145. 49 Исто, 220, 224. 50 Исто, 285. 51 Исто, 142–143. 52 Ј. Ердеља новић, н.д., 189. 53 Исто, 136, 143. 28 У току овог рата, 1737. године у избеглиштво су мора ли да пођу и калуђери манастира Винче са својим игуманом Теодосијем Веселиновићем54. Њима је, после краћег лутања по Банату, темишварски епископ Никола Димитријевић55 дозволио да се настане у манастиру Бездин. Ка луђери су са собом пренели црквене предмете, богослужбене књиге и одежде, као и кочије, 4 коња, звоно, 3 пиштоља и као посебну драгоценост црквене двери и чудотворну икону Богородице. Винчанско монашко братство спојило се са бездинским а игуман Веселиновић је био именован за архимандрита манастира Бездин.56 На крају, бележимо податак да је око 1740. из Крагујевачке нахије у село Баваниште прешао род Бајића, који се овде доста увећао, а из кога је потица ла мајка Светозара Милетића.57 Поред избеглица из Србије, у Банату су се у овом рату затекли и Херцеговци (Срби из Херцеговине), о чему изричито 1792. сведочи Ћирило Чокрљан, сенатор у Великом Бечкереку, који наводи да су његови преци (Vorstern) дошли из Херцеговине и у новој средини поди гли цркве, школе и млинове. Такође је сенатор Чокрљан посведочио да су његови херцеговачки преци населили оближње село Падина.58 Можемо закљу чити да су миграције у Банат, посебно српског народа, биле константне. Посебно велика миграција захватила је банатске области у време Аустро-турског рата 1739. године када је у њега мигрирао део становништва из Србије, која се поново нашла под турском управом. Са становништвом је у великој мери мигрира ло и свештенство. Тако је у више извора забележено да су свештеници из манастира Винча потражили уточиште у банатском манастиру Бездин. 54 Теодосије Весели новић рођен je око 1715. годи не у Србији, а умро је 1750. у Буди му. Нешто школе изу чио је у манасти ру Винчa, у коjeм се и замонашио 1733. године. Смрћу игу мана манасти ра Винче Пајсија, почетком 1737. изабран је за игу мана, а већ крајем 1737. морао је да бежи са својим ка луђерима пред на ле тима турске војске. До 1740. вин чански ка луђери су се селили по Банату, без трајног седишта, док их исте године (1740) није примио темишварски епископ Николај Димитријевић да попу не братство манасти ра Бездина. Када су се братства сједини ла, Теодосије је изабран за игу мана манасти ра Бездин. Теодосије је био изузетно поштован и од стране царских, аустријских власти, па је као човек од поверења 1748. издејствовао од царице Марије Терезије потврде поседа манасти ра Бездина, чиме је манастир избио у ред ви ђенијих и богатијих православних манасти ра у Карловачкој митрополији. Манастир је ускоро подиг нут на ни во архи ман дрије, а Теодосије изабран за његовог првог архиман дрита (Чедомир Денић, Славко Гаври ловић, „Веселиновић Теодосије”, Српски биографски речник, 2, Нови Сад 2006, 163–164). 55 Епископ Ни колај рођен је у Херцегови ни и за мона шен је у Пећ кој патријаршији. Постављен је за вршач ког епископа 1726. годи не, а 1728. премештен је за теми шварског епископа. За време Аустро-турског рата 1737–1739. био је главни посредник између српског (пећ ког) патријарха Арсенија IV и царских власти у Бечу. Водио је строго рачу на да свештеници од својих парохијана не узму ништа више него што је озакоњено. Умро је 1744. и сахрањен је у манасти ру Бездину (Епископ Сава, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд–Подгорица–Крагујевац 1996, 373–374; Епископ Сава, „Димитријевић Николај”, Српски биографски речник, 3, Нови Сад 2007, 253). 56 Стеван Бу гарски, Срп ско православље у Румунији, Теми швар – Београд – Нови Сад 1995, 65–66. 57 Васа Стајић, Све тозар Ми ле тић, Београд (б.г), 11. 58 Славко Гаври ловић, „Пред лог из 1792. о ноби ли та цији углед них Срба у Угарској”, Зборник Матице српске за историју, 63–64 (2001), 199. 29 ORIGI NAL SCI ENTI FIC PA PER Prof. Vladan S. GAVRILOVIĆ, PhD59 University of Novi Sad, Faculty of Philosophy Novi Sad, Serbia MIGRATION OF SER BIAN POPU LATION IN BANAT DU RING THE AUSTRO-TUR KISH WAR 1737–1739 SUMMARY: From the earliest times, Banat was in habited by both Serbian and Romanian population. By the end of the 18th century there had even been a cer tain ethnic border, since the Serbs in habited western (plain) part, whilst the Romanian lived in the Eastern (mountai nous) Banat. There were not larger intolerance bet ween them. The migrations were constant, intensified by occasional wars and diseases. One larger-scale migration occur red at the time of the Austro-Turkish war in 1737-1739, when Serbs from Serbia par tially migrated to Banat. At that time, af ter a brief period of Austrian gover nance (1718-1739), Serbia once again fell under the Turkish rule. Among the Serbian refugees, the monks from the monastery of Vinča came to Banat, finding new home in the Serbian Orthodox monastery of Bezdin in Banat. KEYWORDS: Banat, Serbs, Rumanian, migrations in XVIII century 59 E-mail: gavra1@yahoo.com